Vraćanje oduzete imovine i obeštećenje

UPRAVNO PRAVO
Vraćanje oduzete imovine i obeštećenje

Pravo na vraćanje oduzete imovine može se ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa koji su taksativno nabrojani u Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Odredbom člana 3. tačka 3) Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/11… 88/15), propisano je da se pod aktom o podržavljenju podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine. Prema odredbi člana 42. stav 3. tačka 4) istog zakona, zahtev sadrži podatke o osnovu, vremenu i aktu oduzimanja, dok je stavom 4. tačka 3) istog člana propisano da se uz zahtev prilažu, u originalu ili overenoj foto-kopiji, za podatke iz stava 3. tačka 4) ovog člana – isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl.
Odredbom člana 43. stav 1. istog zakona je propisano da zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciće se kao neuredan.
Vrhovni sud ukazuje da je u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, izričito propisano da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa koji su taksativno nabrojani u tom članu zakona. Ti propisi su bili pravni osnov za donošenje raznih odluka, kojima je oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu, odnosno osnov za donošenje akta o podržavljenju, koji u svakom konkretnom slučaju oduzimanja imovine ima neposredno pravno dejstvo, a koji akt – dokaz, podnosioci zahteva u predmetnoj upravnoj stvari nisu dostavili, niti su čak u samom obrascu zahteva naveli obavezni podatak iz člana 42. stav 3. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a koji se odnosi na podatke o osnovu, vremenu i aktu oduzimanja. Uz to, prema stanju u spisima, podnosioci zahteva su pozvani dopisom od 2. 10. 2017. godine od strane Agencije za restituciju, a postupajući po nalogu iz presude Upravnog suda 5 U 759/15 od 14. 9. 2017. godine da dopune dokumentaciju i dostave akt o podržavljenju imovine u smislu člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, uz upozorenje na posledice propisane odredbom člana 59. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, na čiju shodnu primenu upućuje član 11. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i član 43. stav 1. tog zakona, nisu postupili, već su se samo izjasnili podneskom od 6. 11. 2017. godine. Dokazi koje su podnosioci zahteva dostavili i u obrascu zahteva navedeni, kao akti o podržavljenju u smislu odredaba navedenog zakona, ne mogu se smatrati takvim aktom, budući da u njima nije naveden konkretan predmet oduzimanja, niti je imovina oduzeta V. V., kao bivšem vlasniku. Kako isprava o podržavljenju predstavlja osnovni akt, bez kojeg je praktično nemoguće i započeti postupak pred Agencijom, te kako njen izostanak predstavlja osnov za odbacivanje zahteva, to legitimno očekivanje podnosioca zahteva po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovana na ispravi o podržavljenju ili nazivu, broju i godini službenog glasnika u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl., što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj.
(Presuda Vrhovnog suda, Uzp. 259/23 od 15. X 2024)